Moji tužni monstrumi

…Što se Matišića tiče, opsesivna fikcija ostaje nezavršiv tekst, ali jednako su beskonačne i mogućnosti intervencije u tkivo mitskih psihoza i psihotičnih mitova. Čim su tužni monstrumi iz naslova ciklusa nečiji, čim nekome pripadaju, čim ih pisac oslovljava kao vlastite, njihova je zazorna istina već integrirana u čitavu našu narativnu zajednicu. Matišić želi ugostiti ono što nam je najstranije i želi se s tim sprijateljiti. Za tu su proceduru katkad potrebni ciklusi od sedam dramskih etapa ili epizoda, ali monstrumi definitivno dolaze do empatijske identifikacije s publikom – stalno ispadajući neusporedivo “simpatičniji” od samog “pisca”. Povorka likova koju Pisac/Viktor/Mate stvara u konačnici postaje i ljudskija i stvarnija od svog pošiljatelja, što je siguran znak da fikciju ne možemo pobijediti, ali možemo imati povjerenja u načine na koje rastvara vrata autorske i gledateljske percepcije.

Nataša Govedić